Dečja hiperaktivnost, glavobolja za roditelje. Ako je dete hiperaktivno ne mora da znači nužno da ima ADHD sindrom. Ako to nije slučaj, postavlja se pitanje šta sve podstiče hiperaktivnost kod deteta, a jedna od raširenijih tvrdnji je i šećer.
Šećer i dečja hiperaktivnost
Pitanje da li šećer utiče na ponašanje dece, sa posebnim naglaskom kada je u pitanju dečja hiperaktivnost počelo je da izaziva interesovanje 1990-ih, i usledila je navala studija. Godine 1995. objavljena je meta-analiza koja je pročešljala nalaze 23 eksperimenta u 16 naučnih radova.
Autori su uključili samo studije koje su koristile plasibo i bile su zaslepljene, što znači da uključena deca, roditelji i nastavnici nisu znali ko je primio šećer, a ko plasibo.
Nakon analize podataka, autori su zaključili: „Ova meta-analiza dosadašnjih studija otkrila je da šećer (uglavnom saharoza) ne utiče na ponašanje ili kognitivne sposobnosti dece.
Međutim, autori napominju da ne mogu eliminisati mogućnost „malog efekta“. Kao i uvek, objašnjavaju da je potrebno više studija u velikom obimu.
Takođe postoji mogućnost da određeni broj dece drugačije reaguje na šećer. Sve u svemu, međutim, naučnici pokazuju da sigurno ne postoji toliko veliki efekat kao što mnogi roditelji navode.
Da li su neka deca osetljivija na šećer?
Neki roditelji veruju da je njihovo dete posebno osetljivo na šećer. Da bi proverili da li je to možda slučaj, jedna grupa istraživača je uporedila dve grupe dece:
- 25 „normalne“ dece uzrasta tri do pet godina
- 23 dece, uzrasta od šest do 10 godina, čiji su roditelji opisali da su osetljiva na šećer
Svaka porodica je sledila tri eksperimentalne dijete zauzvrat i svaka po tri nedelje. Studija je uključivala aspartam, kako objašnjavaju autori, jer se i on „smatrao mogućim uzrokom hiperaktivnosti i drugih problema u ponašanju kod dece“.
Sve tri dijete su bile bez veštačkih boja za hranu, aditiva i konzervansa. Svake nedelje, naučnici su procenjivali ponašanje i kognitivne sposobnosti dece. Nakon analize, autori su zaključili:
Za decu koja su opisana kao osetljiva na šećer, nije bilo značajnih razlika između tri dijete u bilo kojoj od 39 bihejvioralnih i kognitivnih varijabli. Za decu predškolskog uzrasta, samo 4 od 31 mere su se značajno razlikovale između tri dijete, i nije postojao konzistentan obrazac u uočenim razlikama.
U 2017, srodna studija se pojavila u Međunarodnom časopisu za nauku o hrani i ishrani. Istraživači su istraživali uticaj konzumiranja šećera na san i ponašanje 287 dece uzrasta od 8 do 12 godina.
Naučnici su prikupili informacije iz upitnika o učestalosti hrane i upitnika o demografiji, spavanju i ponašanju. Iznenađujućih 81% dece konzumiralo je više od preporučenog dnevnog unosa šećera.
Ipak, istraživači su zaključili da „Ukupna potrošnja šećera nije bila povezana sa problemima u ponašanju ili spavanju, niti je uticala na odnos između ovih varijabli.“
Uzimajući zajedno nalaze, čini se jasnim da ako šećer utiče na dečju hiperaktivnost, efekat nije ogroman i ne obuhvata većinu dece.
Otkud teza da se šećerom podstiče dečja hiperaktivnost?
Tokom prošlog veka naširoko se raspravljalo o zdravstvenim efektima šećera. Čak i danas, mnoga istraživanja posvećena su razumevanju svih detalja moći ove slatke hemikalije nad ljudskim zdravljem.
Godine 1947. dr Theron G. Randolph je objavio rad u kojem se raspravljalo o ulozi alergija na hranu u umoru, razdražljivosti i problemima u ponašanju kod dece. Između ostalih faktora, on je opisao osetljivost na kukuruzne šećere, ili kukuruzni sirup, kao uzrok „sindroma napetosti i umora“ kod dece, čiji simptomi uključuju umor i razdražljivost.
Tokom 1970-ih, šećer je bio okrivljen za reaktivnu ili funkcionalnu hipoglikemiju – drugim rečima, pad šećera u krvi nakon obroka – što može izazvati simptome kao što su anksioznost, konfuzija i razdražljivost.
Ovo su bile dve istaknute teorije koje su podržale verovanje da na ponašanje dece negativno utiče konzumacija šećera: ili je to alergijska reakcija ili odgovor na hipoglikemiju. Međutim, nijedna teorija sada nije podržana podacima.
Drugo laičko objašnjenje je da slatke grickalice izazivaju kratak skok glukoze u krvi, efekat koji se naziva hiperglikemija. Međutim, simptomi hiperglikemije uključuju žeđ, često mokrenje, umor, razdražljivost i mučninu. Oni ne uključuju hiperaktivnost.
Kasnih 1970-ih i ranih 1980-ih, došlo je do novog porasta interesovanja za teoriju o šećernoj hiperaktivnosti. Brojna istraživanja su pokazala da su deca koja su bila najhiperaktivnija konzumirala više šećera.
Međutim, ove studije su bile poprečne, što znači da su proučavale jednu populaciju dece u jednom trenutku. Kako autori citirane meta-analize objašnjavaju, iz ovih nalaza nemoguće je znati da li šećer izaziva hiperaktivnost ili hiperaktivnost dovodi do povećanog unosa šećera.
Zašto se i dalje insistira na ovoj tvrdnji?
U ovom trenutku, neki čitaoci se možda pitaju: „Ako nema naučnih dokaza da šećer izaziva dečju hiperaktivnost, zašto izaziva hiperaktivnost kod moje dece?“ Deo krivice, žalosno je reći, može pasti na roditeljska očekivanja.
Studija koja podvlači ovu tačku pojavila se u Journal of Abnormal Child Psichologi 1994. Istraživači su regrutovali 35 dečaka uzrasta od pet do sedam godina čije su majke opisale kao ponašanje „osetljive na šećer“.
Deca su podeljena u dve grupe. Svi su dobili plasibo, što je bio aspartam. Polovini majki je rečeno da je svako njihovo dete dobilo plasibo, a ostalima da je svako od njih dobilo veliku dozu šećera.
Naučnici su snimili majke i sinove dok su komunicirali i postavljali su im pitanja o interakciji. Autori objašnjavaju šta su videli:
Majke u stanju očekivanog trajanja šećera ocenile su svoju decu kao značajno hiperaktivniju. Posmatranja ponašanja su otkrila da su ove majke imale veću kontrolu održavajući fizičku bliskost, kao i da pokazuju trendove da kritikuju, gledaju i razgovaraju sa svojim sinovima više nego što su to činile kontrolne majke.
Takođe, mediji igraju ulogu u održavanju mita. Od crtanih filmova do filmova, termin „šećerna groznica” je ušao u uobičajeni govor. Drugi faktor je okruženje u kojem detetu može biti dat višak šećera. Klasičan scenario je soba puna dece na rođendanskoj zabavi. U ovom okruženju, oni se zabavljaju i verovatno će biti uzbuđeni, bez obzira na konzumirane slatkiše.
Slično tome, ako su slatkiši posebna poslastica, jednostavna činjenica primanja ukusne nagrade mogla bi biti dovoljna da izazove bujan izliv dečje hiperaktivnosti.