Demencija i samoća - Osobe koje su usamljene podložnije su ovoj bolesti

Demencija i samoća – Osobe koje su usamljene podložnije su ovoj bolesti

  • 21/02/2022
  • 0
demencija i samoća
Ova studija o vezi koju imaju demencija i samoća pruža nivo dokaza klase I da usamljeni odrasli, posebno oni koji nemaju puno godina ili genetski faktori rizika, mogu imati povećan rizik i ranu neurokognitivnu ranjivost za razvoj demencije (foto:Envato)

Studije koje sugerišu da demencija i samoća imaju povezanost davale su nedosledne rezultate. Nova studija koja je pratila pojedince bez demencije preko 10 godina pokazuje da su ljudi koji su se osećali usamljeno tri ili više dana u nedelji imali veću verovatnoću da će razviti demenciju tokom perioda praćenja.

U ovom članku možete pročitati:

Studija o vezi koju imaju demencija i samoća

Doživljavanje osećaja usamljenosti tri ili više puta nedeljno može povećati rizik od razvoja demencije kasnije u životu, prema nedavnoj studiji objavljenoj u časopisu Neurology. Studija je pokazala da su osobe koje žive u samoći, a koje su inače bile u manjem riziku od demencije zbog genetskih faktora rizika i starosti, imale trostruko veći rizik od razvoja demencije.

Prvi autor studije, dr Džoel Salinas, neurolog sa Univerziteta Langone Health u Njujorku, rekao je za Medical News Today sledeće:

Ova studija o vezi koju imaju demencija i samoća pruža nivo dokaza klase I (najviši dostupni nivo) da usamljeni odrasli, posebno oni koji nemaju puno godina ili genetski faktori rizika, mogu imati povećan rizik i ranu neurokognitivnu ranjivost za razvoj demencije. Ovo uvećava zdravstvene implikacije uočenih trendova u rastućoj prevalenci usamljenosti. Ovi nalazi ne samo da mnogo čvršće uspostavljaju ovu vezu između usamljenosti i rizika od demencije, već takođe imaju implikacije na to kako razmišljamo o faktorima rizika za demenciju, o važnosti osnovnog skrininga usamljenosti u proceni pojedinaca sa većim rizikom i o tome kako postoji potencijal da potcene ovaj rizik kod usamljenih odraslih osoba, posebno ako nemaju poznate genetske faktore rizika kao što je alel APOE e4.

Alel APOE e4, poznat kao apolipoprotein E, je protein koji vezuje masti uključen u metabolizam masti i regulaciju glukoze. Alel ima veliki uticaj na napredovanje bolesti povezanih sa uzrastom, uključujući Alchajmerovu bolest, tako što utiče na puteve funkcije mozga.

Demencija i samoća – kakva je veza?

Čak i pre pandemije COVID-19, počinjao je da preovladav život u samoći. Istraživanje iz 2018. pokazuje da više od jedne od pet osoba u SAD često doživljava osećaj usamljenosti i društvene izolacije. Pandemiju COVID-19 pratio je dalji porast prevalencije usamljenosti.

Štaviše, osećaj usamljenosti je posebno čest kod starijih osoba starijih od 60 godina, a procene se kreću od 13% do 43%.

Stariji ljudi su u povećanom riziku od usamljenosti zbog sve manje mreža jer prijatelji i porodica umiru, žive sami ili se presele u ustanovu za negu starijih ljudi gde možda neće moći da se povežu sa mnogim štićenicima zbog problema u komunikaciji kao posledica demencije. Ovo može dovesti do društvene izolacije ili se mogu osećati usamljeno“, objasnila je dr Vendi Mojl, programska direktorka Programa za zdravstvenu praksu i preživljavanje na Univerzitetu Grifit u Brizbejnu, Australija.

Samoća može imati negativne efekte na zdravlje i povezana je sa povećanim rizikom od kardiovaskularnih bolesti i smrtnosti od svih uzroka. Iako su neke prethodne studije pokazale da povećan rizik od kognitivnog pada i demencija i samoća sa druge strane imaju povezanost, druge studije su prijavile odsustvo takve povezanosti.

Štaviše, nije jasno da li samoća izaziva demenciju ili je simptom ovog stanja. Ova studija je ispitivala povezanost koju imaju demencija i samoća. Da bi dodatno poboljšali razumevanje uticaja usamljenosti na kognitivne funkcije, istraživači su koristili podatke prikupljene od velikog uzorka pojedinaca bez demencije koji su rigorozno praćeni zbog demencije tokom dugog perioda od 10 godina.

Konkretno, istraživači su dobili podatke iz Framingemske studije, longitudinalne studije zasnovane na populaciji koja je pokrenuta 1948. da bi se razumeli višegeneracijski obrasci kardiovaskularnih i drugih bolesti. Da bi razumeli potencijalnu ulogu samoće u izazivanju demencije, istraživači su takođe ispitali povezanost između samoće i ranih indikatora koji prethode kliničkim simptomima demencije. U tom cilju, istraživači su ispitali povezanost između usamljenosti i ranih kognitivnih i moždanih markera demencije kod zdravih osoba.

Samoća trostruko povećava rizik od demencije

demencija i samoća
Studije koje sugerišu da demencija i samoća imaju povezanost davale su nedosledne rezultate. Nova studija koja je pratila pojedince bez demencije preko 10 godina pokazuje da su ljudi koji su se osećali usamljeno tri ili više dana u nedelji imali veću verovatnoću da će razviti demenciju tokom perioda praćenja (foto:Envato)

Da bi ispitali potencijalni uticaj samoće na kognitivni pad i demenciju, istraživači su analizirali podatke od 2.308 osoba upisanih u Framinghamsku studiju. Studija je uključivala učesnike koji su prisustvovali mestu istraživanja radi ponovljenih kliničkih pregleda u okviru Framinghamske studije između 1997. i 2001. Ovi učesnici su bili starosti 40–79 godina i nisu imali demenciju u vreme kliničkog pregleda, odnosno na početku.

Učesnici su rigorozno praćeni tokom 10-godišnjeg perioda praćenja incidencije demencije. Da bi se razumela veza koju potencijalno imaju demencija i samoća, istraživači su uključili samo učesnike starije od 60 godina. Oni su isključili mlađe učesnike zbog manjeg rizika od demencije kod osoba mlađih od 60 godina.

Tokom 10-godišnjeg perioda praćenja, 14% — 320 od 2.308 — učesnika dijagnostikovana je demencija. Istraživači su koristili skalu depresije Centra za epidemiološke studije, standardizovani upitnik, da bi procenili prevalenciju samoće na početku. Pojedinci koji su prijavili da se osećaju usamljeno najmanje tri dana u nedelji pre primene ovog upitnika klasifikovani su kao usamljeni.

Istraživači su otkrili da se 144 od 2.308 učesnika (6%) osećalo usamljeno najmanje tri dana tokom prethodne nedelje. Ovi učesnici koji su iskusili čestu usamljenost imali su povećanu verovatnoću razvoja demencije tokom 10-godišnjeg perioda praćenja od onih koji nisu bili usamljeni.

Veza između usamljenosti i povećanog rizika od demencije nije bila značajna kod osoba starijih od 80 godina. Štaviše, učesnici mlađi od 80 godina koji su iskusili usamljenost imali su dvostruko veće šanse da razviju demenciju od svojih kolega koji nisu bili usamljeni.

Istraživači su takođe ispitivali uticaj genetskih faktora rizika na povezanost usamljenosti i rizika od demencije. Pojedinci koji nose specifičan alel ili verziju apolipoprotein E gena (APOE e4) imaju povećan rizik od demencije.

Među učesnicima mlađim od 80 godina koji nisu posedovali APOE e4 gen, usamljenost je bila povezana sa trostrukim povećanjem rizika od demencije. Slabija povezanost između usamljenosti i rizika od demencije kod osoba koje nose APOE e4 gen i onih starijih od 79 godina može biti posledica genetskih faktora i faktora povezanih sa uzrastom koji igraju značajniju ulogu u izazivanju demencije kod ovih osoba.

Povezanost sa ranim kognitivnim i moždanim indikatorima demencije

Prethodne studije su pokazale da promene u kognitivnim funkcijama i strukturnim promenama u mozgu prethode manifestaciji kliničkih simptoma Alchajmerove bolesti i povezanih demencija (ADRD). U ovoj studiji, istraživači su istraživali povezanost između usamljenosti i ranih kognitivnih i moždanih indikatora ADRD-a u podskupu od 1875 učesnika starosti od 40 do 79 godina.

Na osnovu kognitivnih testova sprovedenih na početku, istraživači su otkrili da je usamljenost povezana sa lošom izvršnom funkcijom, što uključuje kognitivne procese višeg nivoa kao što su donošenje odluka, planiranje i rasuđivanje. Istraživači su koristili MR skeniranje mozga obavljeno na početku kako bi izmerili volumen mozga i oštećenje bele materije, koja se sastoji od nervnih vlakana ili aksona.

Istraživači su otkrili da je usamljenost povezana sa većom povredom bele materije i manjim volumenom mozga, koji su rani markeri demencije. Ukratko, ovi rezultati ukazuju na povezanost između usamljenosti i ranih kognitivnih i moždanih indikatora ranjivosti na demenciju kod odraslih mlađih od 80 godina. Drugim rečima, ovo ukazuje na to da usamljenost može biti uključena u ranim fazama kognitivnog pada i na taj način može se govoriti da demencija i usamljenost imaju jasnu vezu.

Autori su takođe primetili da je 10-godišnji period praćenja u studiji bio duži od onog koji je bio potreban za razvoj demencije kod osoba sa blagim kognitivnim oštećenjem ili drugim srodnim simptomima. Ovo može sugerisati da je usamljenost procenjena na početku, umesto da bude rani simptom kognitivnog pada, verovatno doprinela padu kognitivnih funkcija.

Da li je samoća uzrok ili simptom demencije?

Zbog opservacijske prirode ove studije, ovi rezultati ne utvrđuju da li je usamljenost uzrok ili simptom demencije. Ipak, potencijalna uloga usamljenosti u povećanju rizika od demencije naglašava važnost skrininga pojedinaca na usamljenost i intervencija za borbu protiv samoće.

Ova studija podržava ranije studije koje pokazuju da demencija i samoća jesu povezani. Međutim, nije jasnije da li je usamljenost rani simptom demencije ili rani doprinosi kognitivnom opadanju i neuropatologiji. Možda dok ne identifikujemo vrlo rane indikatore demencije, nećemo moći da se pozabavimo ovim pitanjem. U svakom slučaju, moramo da razumemo kako da upravljamo i smanjimo pojavu usamljenosti u društvu. Ovo je od suštinskog značaja s obzirom na to da se učestalost usamljenosti, prema istraživanjima, povećava kod starije populacije. Iako se usamljenost preklapa sa društvenom izolacijom, to je poseban osećaj; neko može biti društveno izolovan i ne osećati uznemirujući osećaj usamljenosti. Usamljeni ljudi mogu da se osećaju usamljeno čak i kada su okruženi stotinama dobronamernih ljudi. To je ono što čini usamljenošću tako teškom za upravljanje. Potrebna su dalja istraživanja o strategijama upravljanja za rešavanje usamljenosti kod starijih osoba“, rekla je dr Vendi Mojl.

Slično tome, dr Endrju Stepto, profesor psihologije i epidemiologije na Univerzitetskom koledžu u Londonu, rekao je: „Dva pitanja su nerešena. Prvi je da li je samoća pravi uzročni faktor u razvoju demencije, ili je to rani pokazatelj degeneracije u mozgu koja će vremenom napredovati u demenciju. Drugo važno pitanje za zdravlje javnosti je da li bi smanjenje usamljenosti kod starijih ljudi pomoglo u smanjenju rizika od demencije. Ovo pitanje je veoma teško naučno proučavati, ali je već poznato da usamljenost i socijalna izolacija dovode ljude u povećan rizik od mentalnog oboljenja i niza drugih fizičkih zdravstvenih problema. Dakle, ova studija doprinosi tome da se usamljenost ozbiljno shvata iu vezi sa demencijom.“

Pozivajući se na potencijalnu ulogu usamljenosti u kognitivnom opadanju, dr Džoel Salinas je rekao: „Buduće studije treba da razjasne osnovne biološke puteve koji su uključeni, ali postoji mnogo toga što pojedinci sada mogu učiniti kako bi pomogli u rešavanju usamljenosti kod sebe, svojih prijatelja, porodice i njihove zajednice.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.