Gojaznost je globalni zdravstveni problem koji pogađa milione ljudi širom sveta. Iako je poznato da na njen razvoj utiču brojni faktori, uključujući ishranu, fizičku aktivnost i genetiku, tačan mehanizam koji leži u osnovi ove složene bolesti još uvek je delom misterija. Međutim, novo istraživanje sprovedeno od strane tima naučnika sa Univerziteta u Kembridžu otkriva da pol i starost igraju ključnu ulogu u genetskim faktorima koji doprinose gojaznosti. Ova otkrića mogu nam pomoći da bolje razumemo biološke puteve koji stoje iza gojaznosti i otvoriti nove mogućnosti za njeno lečenje.
U ovom tekstu pročitajte
Genetski faktori gojaznosti – Uloga pola i starosti
Gojaznost je složeno stanje koje se razvija pod uticajem brojnih gena i faktora okruženja. Međutim, novo istraživanje tima naučnika sa Univerziteta u Kembridžu otkriva da neki geni, koji su specifični za određeni pol i starosne grupe, mogu imati značajan uticaj na rizik od gojaznosti. Odnosno tim naučnika je nastojao da utvrdi koji su to genetski faktori gojaznosti i kako bi se moglo na njih uticati.
Naučnici su se posebno fokusirali na egzome – deo genoma koji kodira proteine. Analizirajući egzome više od 400.000 odraslih osoba iz UK Biobank studije, istraživački tim je otkrio pet gena koji utiču na indeks telesne mase (BMI) kod žena i dva gena koja utiču na BMI kod muškaraca.
Ova otkrića mogu nam pomoći da bolje razumemo biološke puteve koji stoje iza gojaznosti. Isto tako da shvatimo kako pol i starost utiču na naše zdravlje i predispoziciju za bolesti. Posebno su značajni geni DIDO1, PTPRG i SLC12A5, koji su povezani sa višim BMI kod žena, ali ne i kod muškaraca. Ovi geni mogu pružiti ključ za razumevanje zašto neke osobe razvijaju gojaznost, dok druge ne.
Geni DIDO1, PTPRG i SLC12A5 – Ključ za razumevanje gojaznosti kod žena
U svetu genetike, svaki gen ima svoju jedinstvenu ulogu. U kontekstu gojaznosti, naučnici su identifikovali tri gena – DIDO1, PTPRG i SLC12A5 – koji su posebno značajni. Ovi geni su povezani sa višim indeksom telesne mase (BMI) kod žena, ali ne i kod muškaraca. Ova činjenica ukazuje na to da pol može igrati ključnu ulogu u genetskim faktorima gojaznosti.
Gen DIDO1, na primer, igra važnu ulogu u regulaciji ćelijske smrti i može biti ključan za razumevanje kako se takozvani adipociti ili masne ćelije razvijaju i akumuliraju u telu. S druge strane, gen PTPRG je povezan sa regulacijom insulina, hormona koji igra ključnu ulogu u metabolizmu šećera i masti. Na kraju, gen SLC12A5 kodira protein koji je važan za normalno funkcionisanje nervnih ćelija.
Ova otkrića ne samo da nam pomažu da bolje razumemo kako geni utiču na gojaznost, već takođe otvaraju nove mogućnosti za razvoj ciljanih terapija. Na primer, lekovi koji ciljaju ove gene mogli bi potencijalno da pomognu u regulaciji telesne mase kod žena koje su genetski predisponirane za gojaznost.
Uticaj starosti na genetske faktore gojaznosti
Kao što smo već pomenuli, starost je još jedan faktor koji može uticati na genetske faktore gojaznosti. Istraživanje je pokazalo da neki geni imaju veći uticaj na BMI u određenim životnim dobima. Na primer, gen FTO, koji je već poznat po svojoj vezi sa gojaznošću, pokazao je snažniji efekat kod odraslih nego kod dece.
Ovo otkriće je važno jer nam pomaže da shvatimo da genetski faktori gojaznosti nisu statični. Oni se mogu menjati tokom života osobe. Što znači da intervencije usmerene na prevenciju ili lečenje gojaznosti takođe moraju uzeti u obzir ovu dinamiku.
Na kraju, ova studija je samo jedan korak u razumevanju složene veze između genetike, pola, starosti i gojaznosti. Iako su otkrića obećavajuća, još je mnogo toga što treba istražiti. Međutim, jedno je sigurno, što više saznamo o genima koji doprinose gojaznosti, bliže smo razvoju efikasnijih strategija za njeno lečenje.
Put ka boljem razumevanju i lečenju gojaznosti
Gojaznost je složeno stanje koje utiče na milione ljudi širom sveta. Iako je napredak u našem razumevanju ove bolesti bio značajan, još uvek postoji mnogo toga što ne znamo. Ovo novo istraživanje donosi važna otkrića o tome kako geni, pol i starost utiču na rizik od gojaznosti.
Ova otkrića ne samo da nam pomažu da bolje razumemo gojaznost, već takođe otvaraju nove mogućnosti za njeno lečenje. Na primer, lekovi koji ciljaju specifične gene mogli bi da pomognu u regulaciji telesne mase kod ljudi koji su genetski predisponirani za gojaznost.
Međutim, važno je naglasiti da je ovo samo jedan korak na putu ka boljem razumevanju i lečenju gojaznosti. I dalje je potrebno mnogo istraživanja kako bismo potpuno razumeli složene mehanizme koji stoje iza ove bolesti. Takođe, potrebno je još naučnih potvrda kako bismo razvili efikasne strategije za njeno lečenje.
Autor: Nebojša Janković
